Кад се ујутру пробудио, Стефан је осетио ону празничну радост, радост свете недеље, осећање неке чудесне благости, мира и мириса које носи из детињства: он је још у кревету, из дневне собе допире мирис тамјана и беле кафе. То је осећање слично оном кад ишчекујеш радосну вест, кад си сигуран да ће бити радосна, али опет те нешто голица, опет си у некој лепој благој неизвесности. А све изгледа другачије и лепше, све је у празнику: и оно цвеће на прозору и они сунчеви зраци у његовој соби. И јутрос је осетио тај чудесни мирис, кратко се вратио у детињство, а онда помислио: зашто се не поштују празници? Зашто људи не могу да виде или осете сву њихову величину? А oнда се сетио своје крсне славе Ђурђевдана. То сећање се састојало из мноштва слика: зеленила и цвећа, доласка гостију, ломљења славског колача, очеве и кумове здравице...Он је и сада могао да осети оно ђурђевданско празничко расположење, осећање да је празник свуда, да лебди у ваздуху, да је у самом њему и да му даје осећај смирења.
Лежећи још у кревету и бацивши поглед на слику на зиду, која ту стоји откако је дошао на Академију, Стефан се одједном сав стресао. Та слика му је свакодневно пред очима, али никада у њој није видео оно што сада види: запуштену собу, испревртане столице и несретну породицу. За столом седи пијан отац. Пред њим је боца с вином и преврнута чаша. Он дигао песницу према жени, а по угловима разбежала се деца, преплашена, уплакана, одевена у дроњке. За очевим леђима стоји нека прилика и злурадо се кези и смеје.
А Стефан је све до овог јутра у тој слици гледао сретну породицу. Ничим није могао да објасни своје слепило. Истина, није се много задубљивао у слику; чинило му се да се деца играју, да отац нешто додаје мајци, а прилику иза очевих леђа, која је доста тамна и нејасна, није ни видео. Размишљајући о томе, Стефан се, враћајући се у детињство, сетио слике коју је једном видео у протиној кући. На слици је била чиста, уредна соба, у којој је све сијало од чистоће. Насред собе стајао је подужи сто, а на њему постављени тањири и чинија. Око стола породица. У прочељу отац, до њега мати, около дечица, сви са скрштеним рукама на грудима, тихо и топло се моле Богу да Он благослови јело, које је на столу. Испред оца види се благи лик Спаситељев, преко чијег лица прелази лака зрака радости.
Иако су те две слике сасвим супротне - једна представља несретну, а друга сретну породицу - Стефану се чинило да између њих, ипак, постоји некаква веза. Кад је први пут видео ову слику у својој соби, она му је, због нечега, личила на ону предивну слику из протине куће. А сада му потпуно јасно да те две слике немају ништа заједничко. Јасно му је било и то да је ова нова слика у његовој соби потиснула из сећања о
Нема коментара:
Постави коментар