Спознаја самољубља

Тог недељног поподнева Стефан је био легао да се одмара, али нешто га је вукло да изађе из круга академије. На брзину се обукао и изашао у град. На Славији је изашао из аутобуса и Улицом Маршала Тита упутио се пешке ка Теразијама. Али дошавши до Улице Кнеза Милоша, скренуо је на десно, према Булевару. У дубини срца одједном је осетио кајање и снажну чежњу за очишћењем. Имао је жељу да свима опрости и да њему буде опроштено. Схватао је речи које је Достојевски изговорио кроз уста старца Зосиме: ''Свако је пред свима крив за све... '' У њему, дубоко, тихи али и строги глас му је говорио: ''Крив си!'' Није то нека појединачна увреда и свађа коју је имао са ближњима.Та кривица није ни у површним препиркама са другима, нити у безначајним љутњама.То је једна сасвим другачија кривица, кривица које је изненада почео да буде свестан. Схватао је да је реч о самољубљу које је захватило цео његов живот. Због самољубља се удаљио од других. Стално је мислио да су други ти који чине неправду. Али, ако човек погледа мало у себе схватиће да је је управо у њему главни извор тог отуђења и тих деоба. Схватајући то, Стефан је у исто време схватао колико је тешко и колико може бити болно чупање тог огромног корења самољубља из сопственог срца. Он то самољубље није могао да ишчупа а да не крвари. Али знао је шта би значило то чупање.Био би много бољи, много смиренији, а кад би такав стајао пред Гргуром и Гргур би, савим је извесно, био бољи.
Стефан је јасно сагледавао и суштину својих односа са Вуком, Васиљем и Колетом, али и са другим питомцима. Схватао је да он нема право да суди било коме, а Вука и Васиља је већ, у свом срцу, оптужио и осудио као цинкароше. Такође је схватао да је о Вуку и Васиљу створио две слике: какви јесу и какви би требало да буду. А ни једна та слика није права, није истинита. Осећао је грижу савести увидевши да он тражи од Вука и Васиља све оно што он не испуњава, а требало би да испуњава, по заповестима Божијим. Кад је мало боље размислио, увидео је да се прво он почео удаљавати од њих, сумњајући да су га издали, а његово удаљавање, сумња и ћутање су изазвали њихову реакцију. С друге стране, он није могао да зна шта су Вук и Васиљ говорили о њему у разговору са Гргуром. Можда су говорили све најбоље, а он сада оговарањем и сумњичењем, руга се њиховој доброј намери и доброти.
Мучећи се са својом савешћу, Стефан је у парку одједном угледао занимљиву слику: мајка озбиљног лица води уплакано дете говорећи му: ''Ти си мали неваљалко, нећу те више водити са собом!'' Дете, које је очито нешто скривило својој мајци, плаче све јаче и јаче, као да своју грешку доживљава као могући губитак раја мајчине љубави. А Стефан је осећао да је он истог расположења као то дете, само што га није показивао на исти начин.
''Куда да кренем - лево или десно? '', двоумио се Стефан пошто је прешао Булевар. Један глас му је говорио да иде лево: у позориште, а други - десно: до Цркве Светог Марка! И нешто је превагнуло да крене према цркви. Пењући се уз степенице ка улазним вратима, осврнуо се и погледао около да случајно нема неког познатог ко би могао да га види и пријави Гргуру, али никога није препознао.
Удубљујући се први пут у богослужење, Стефан схватао да Вечерње приказује стварање света и бригу Божију за стварање света, грешни пад човека, изгнање његово из раја, долазак Спаситељев на свет и сву икономију спасења. Почињао је да схвата да је потребно да се молимо после заласка сунца и на крају дана, јер Христос јесте истинско сунце и истински дан. Молећи се у то доба, чинимо то да нам поново буде послата светлост, а такође се молимо и за Христов долазак, да би тиме били удостојени благодати вечне светлости. Није схватао све и осећао је да да му недостаје знања, али слушајући молитве он је закључио да су све молитве, сва певања, сва читања и сви обреди вечерње као једна врата која воде у чудесну стварност новог живота у Христу.