БОГОТРАЖИТЕЉ У ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ

Прича из савременог живота
Пише: Миладин Петровић

''Дана 3. априла ове године, за време мог дежурства, у спаваоници број 6, на радном столу до прозора, који припада питомцу Стефану Антонићу, пронашао сам књигу под насловом Казивања једног боготражитеља. На основу летимичног увида у њен садржај установио сам да се ради о књизи која пропагира веру, те предлажем да надлежни органи детаљно испитају како је и зашто горе поменута књига унета у круг Војне академије. Питомац Антонић тврди да је исту позајмио од пријатеља Крстана Јовића, студента Богословског факултета у Београду''.
Ове речи записао је дежурни официр, капетан Треф, у књигу дежурног официра, а следећег јутра о томе је обавештен и Стефанов командир капетан Гавра. На рапорту код начелника речено му је да је у његовом воду откривен опасни верски материјал и да би требало хитно реаговати. По начелниковом гласу и Гргуровом ћутању закључио је да је ствар веома озбиљна, као да је неки страшан вирус напао његов вод и прети да зарази читаву академију.Наређено му је да, у најкраћем року, достави своју и Стефанову писмену изјаву о томе како је и зашто књига Казивања једног боготражитеља унета у круг Војне академије.
Гргур је ћутао, а капетан је у страху очекивао неко објашњење, неки савет. Знао је само да ће његовом каријером од сада управљати моћни Гргур, чија моћ не долази од његовог материјалног или духовног богатства, од његове способности, храбрости или памети, већ од моћи његове службе безбедности и његових претераних амбиција. Та служба ће од сада, предано и детаљно, истраживати како је црквена књига ушла у круг војне академије и каква је то опасност за морал њених припадника.
Пошто је написао изјаву, у којој је искључио своју кривицу, капетан је сазвао вод и обавестио питомце о томе како је Стефан, самоиницијативно, без ичијег знања, унео у академију црквену књигу, чиме је нарушио углед вода, а и целе академије. Посебно је нагласио да се Стефанов поступак не може бранити, јер би се на тај начин допустило цркви да уђе у војску.
Био је то први знак да је капетан кренуо у напад на свог питомца, исто онако, неуко и траљаво, као и на полигону Мањача, кад се није знало ни ко се брани ни ко напада. Вежбе којима је руководио капетан Гавра више су личиле на позоришне представе него на озбиљну војничку обуку. Питомци су много времена трошили да би свог командира убедили у то да није добро што превише буквално схвата нека војничка правила, али његова тврдоглавост није имала граница. Чинио је то, најчешће, да би удовољио сујети својих претпостављених који су командама ''Остав'' и ''Ураааа...'' придавали много већи значај него зрелом тактичком промишљању.