Једног дана, кад је био у Цркви Светог Марка, пришао му је неки калуђер и питао га зашто је тужан. Стефан му је испричао шта му се све догађа и у каквој је опасности. А монах је из торбе извадио Свето Јеванђеље и рекао му:
''Узми ову свету књигу, читај је и чувај, и не одвајај се од ње, па ће сви твоји проблеми нестати.''
''А како да се молим?'', питао је Стефан.
''Моли се непрестано'', казао је монах и изгубио се у маси верника, а Стефан није успео ни да га пита како му је име.
Када се вратио на Академију, Стефан је прво сакрио Свето Јеванђеље у ормар, а затим је дуго размишљао о оном што му тог дана догодило.Није могао да докучи откуд се данас, одједном, пред њим појавио калуђер и како је видео да је тужан. Сетио се да је последњих дана размишљао о томе да му је потребан духовни учитељ, али он себе није сматрао достојним да му Бог тако брзо услиши молбу, па је све схватио као случајност.
Упоредо са припремањем испита, Стефан је наредних дана, кријући од свих, читао Јеванђеље, а увече би га враћао у ормар, заправо у свој шињел. Унутрашњи џеп је расекао тако да Свето Писмо пропадне унутра, па га је ту било тешко пронаћи. Покушавао је да се моли непрекидно, како му је монах саветовао, али није био сигуран да ли се, без помоћи духовника, моли правилно. Чинило му се да баш због Исусове молитве често мења расположења. Због тога је мислио да у нечему греши. Будући да је срдачну молитву сматрао светом молитвом, питао се: није ли дрско уводити светињу у греховно срце, не очистивши га најпре покајањем и припремом за разговор са Богом? Мислио је да је боље пред Богом занемити, него из помраченог срца износити речи. Али, неки унутрашњи глас му је говорио да не размишља тако, него да се моли. Сетио се и савета једног од светих отаца да, ако се спотакнеш и паднеш чак до адских дубина, ни тада не очајавај него се брже боље обрати Богу и Он ће брзо исправити твоје пало срце и даће ти снагу већу од пређашње. А то значи да би после сваког пада, ради очишћења, требало одмах устајати са молитвом и свешћу да стојимо пред Богом, као што заражене ствари, одлежавши неко време на сунцу, под утицајем сунчевих зрака, губе своју заразну силу и дејство. Стефан је био сигуран у то да је призивање имена Божијег увек корисно, а нарочито онда када се спотичемо. Јер, дете које мајка води док учи да хода, брже јој се обраћа и чвршће се за њу држи онда када се спотиче.
До Васкрса Стефан је успео да прочита сва четири Јеванђеља. За то време Гргур га није позивао на информативне разговоре. Био је скоро и заборавио Гргурове претње, а ни командир му више није говорио о опасностима које му прете. Све се враћало на оно пређашње стање, пре него је капетан Треф написао службену забелешку о уношењу црквене књиге у академију.
Тог дана Стефану су у посету дошли Крстан и Софија. Изненадили су га посетом, али и поклоном који су му донели.
''Ово је за тебе'', рекла му је Софија.
Стефан није могао да верује у оно што види својим очима. Била је то књига Казивања једног боготражитеља, иста она књига коју је посудио од Крстана, која му је месецима загорчавала живот.Све му је изгледало чудно и нестварно. А чудне су му биле и сузе које је, одједном, видео у Софијиним очима.
''Зашто плачеш?'', питао је.
''Ја сам Гргурова кћерка'', казала је.
''Гргурова кћерка!?''
''Да, добро си чуо, Гргурова кћерка!''
А, захваљујући незнаним судовима Божијим, догађаји су текли овако. Оног дана кад је Стефан у Цркви Светог Марка упознао монаха и добио од њега Свето Јеванђеље, Софија је, сасвим случајно, у очевој соби видела књигу Казивања једног боготражитеља. Знајући да отац не чита такву врсту литературе, узела је књигу намеравајући да је она тог дана прочита. А навече, кад се Гргур вратио кући, Софија му је одушевљено рекла:
''Тата, па ова књига је фантастична!''
''Остави то тамо где си нашла'', казао је Гргур.
То је било све што је отац те вечери рекао, али кад је то Софија сутрадан испричала Крстану и сазнала да је Стефан од њега позајмио такву књигу, клупко је почело да се одмотава. Софија је на крају сазнала све детаље о ''Стефановом случају''.
Taј случај је, касније, због непознатих разлога, затворен. Било је то право чудо.
Нема коментара:
Постави коментар