Одмах затим Гордан је устао и отишао, а ја са остао збуњен држећи у рукама драгоценост која не припада мени. На златном Распећу, веома ситним словима, била је изгравирана посвета: Крстану од мајке!. И можете замислити колико ми је било драго кад сам нашао Крстана и вратио му Крст који му је поклонила мајка кад га је, као петнаестогодишњег дечака, испраћала у Богословију.Речима се не може исказати колико се он тада обрадовао. Ето, тако смо се нас двојица упознали и од тада смо постали пријатељи'', испричао је Стефан.
''А знаш ли нешто о организацији чији је припадник и твој пријатељ'', изненада је упитао Гргур.
''Не знам о чему говорите'', казао је Стефан.
''Не знаш ништа о организацији која се тајно бави непријатељским радом: пропагирањем вере у јединицама и установама ЈНА?, упитао је Гргур.
''Не знам'', одговорио је Стефан и заћутао. Поново је осетио је да Гргурова уста дишу пламеном и да се та уста једино могу затворити ћутањем. Одједном му се учинило да му је Гргур свуда поставио замке, као што их постављају ловци. Нигде није видео слободног пролаза, али убрзо је то страшно осећање нестало и Стефан је, дубоко уздахнувши, осетио смирење.
Али, као што неки људи не могу да поднесу галаму, Гргур није могао да поднесе смиреност и ћутање својих жртава. Више је волео да се свађају, чак и да га вређају и пљују, него да га мирно гледају у очи и ћуте, не обазирући се на његове претње и уцене.
''Напоље, напоље!'', вриснуо је Гргур, а Стефан је, мирно, без речи, напустио кабинет.
Тих дана Стефан је очекивао да ће га Гргур поново позвати на информативни разговор, али Гргур га није позивао. Ишчекујући Гргурову одлуку, која може да га отера и на робију, Стефан је све теже и теже подносио ту тешку неизвесност.
Нема коментара:
Постави коментар