Чим је изашао из цркве, Стефан је угледао чудан призор: керове како насрћу на босоногог старца у поцепаној официрској униформи. Са шапком на глави и са дугом седом косом и брадом, личио је на страшило. Пролазници су застајкивали и посматрали шта се дешава, али нико није ни покушао да помогне старцу. Видевши да је старац у опасности, Стефан је потрчао према гомили побеснелих паса и, шутирајући их ногама, брзо их растерао.
''Хвала ти пријатељу'', рекао му је старац плачући.
''Зашто плачете?'', упитао је Стефан сажаљиво.
''Сине мој, као што вода може избрисати слова исписана мастилом, тако и сузе могу избрисати грехе'', одговорио је старац.
Стефан је пошао за њим желећи да га још нешто пита, али старац се, журећи према Таковској улици, више није освртао.
Ту ноћ Стефан је дуго размишљао о ономе што му је рекао старац. Питао се да ли старац има деце? Како му је име? Да није, можда, јуродив? Зашто носи поцепану официрску униформу? Жалио је старца јер му се чинило да га је цео свет оставио. Зато се дуго молио за њега, као што се молио и за све оне за које се, осим Цркве и анђела, нико други не моли.
Када је ујутру стигао на информативни разговор, Гргур га је мрзовољно дочекао питањем:
''Ко је Крстан Јовић?''
''То ми је пријатељ?'', одговорио је Стефан.
''Како сте се упознали?'', упитао је Гргур.
'То је било сасвим случајно'', причао је Стефан. ''Једне недеље, пре скоро годину дана, ишао сам од Цркве Светог Марка према Скупштини и у тренутку ми се учинило да ми у сусрет иде Гордан, друг из средње школе који ми је одавно дуговао хиљаду динара. Будући да сам му тај дуг у свом срцу давно опростио, ни на крај памети ми није било да му то спомињем. Али, кад ми се сасвим приближио видео сам да то није он.
Но, идући даље према Теразијама, одједном сам испред Дома синдиката, на моје велико изненађење, стварно угледао Гордана. Веома се обрадовао што ме види и просто ме приморао да свратимо у ''Москву''. Дуго смо причали о нашим сарајевским данима и Гордан није спомињао дуг, али све што је причао, чинило ми се, на неки начин, односило се на тај дуг.Увек је био непредвидив и расејан. Због неправде би одмах падао у ватру и био спреман да гине, а, с друге стране, био је меког срца и могао је да заплаче за ситницу. У једном тренутку скинуо је с врата златан ланац, са златним крстом, Христовим распећем, и пружајући ми ту драгоценост рекао: ''Узми овај крст. Јутрос га је неки лопов отео од неког момка код Богословског факултета, а ја сам га отео од лопова и дајем га теби.''
Нема коментара:
Постави коментар