Стефан је осећао да се нешто чудно дешава у његовом окружењу. Нису га избегавали само цимери, који су већ сведочили против њега, већ и други питомци из вода и класе.То се најбоље могло видети у трпезарији. Стефан је, најчешће, седео сам за столом и могао је лепо да посматра како га његови другови, на овај или онај начин, избегавају. А најзанимљивије му је било то што су се увек трудили да то избегавање буде логично, па су због тога испадали смешни. Док је ишао кругом осећао је да су у њега упрти сви могући погледи. Није могао да оцени да ли су то погледи жаљења, презира, радозналости, одбацивања, одвратности, или је било свега помало. Много више је волео да га људи одбацују и презиру него да га жале. Поштовао је, на неки начин, све оне који од њега окрећу главу, који га осуђују. А нарочито је поштовао оне који су му то отворено показивали. У ствари, он је поштовао ту њихову слободу – да сами одлуче како ће се понашати према црној овци у свом тору. Ако је неко одлучио да се више не дружи са њим, вероватно је имао ваљан разлог. А Стефан није желео да улази у те разлоге. То му је изгледало као да људима, мимо њихове воље, упада у душу. Због тога није замерао ни својима цимерима. Они то нису урадили због мржње, већ због незнања. Јер откуд они знају шта је за њих корисније: да добију похвалу од Гргура или да се не замере цимеру? И Вук и Васиљ су завршили средњу војну школу. Обукли су униформу с петнаест година и није никакво чудо што су прихватили нешто што је својствено војнику и што размишљају војнички. Њима су од првог војничког корака уливали у главу да је непослушан војник – неупотребљив војник!
Најзад је осванула субота, дан када је Стефан требало да одлучи да ли ће се одазвати на Софијин позив - да дође на њен рођендан, или ће суботње вече провести у кругу војне академије који се у његовим очима, у последње време, почео нагло да сужава. Пре подне је учио, а поподне је преспавао.Устао је око осам навече и одмах је назвао Крстана да му каже да неће доћи на журку. Само му је благо наговестио да има извесних проблема и замолио га да му опрости што овога пута није био од речи. Раније је мислио да иде, да га те ноћи ''покрива'' цимер Коле, као дежурни вода, али, кад је мало боље размислио, схватио је да није добро да свог најбољег друга ставља у незгодан положај. Уколико би се сазнало да је он побегао у град и да га дежурни вода није пријавио, прво би одговарао дежурни вода. Теже би одговарао због тога што је штитио Стефана него да је штитио цео вод других војника. А ко зна како би и Стефан прошао, јер поновни сусрет са Крстаном и неком тајанственом девојком могао би да буде још један разлог за сумњичења.
Те суботе Стефан је легао око поноћи. Желео је да заспи, да све заборави, али сан није долазио на очи. Опет је чуо Гргура: ''Лажеш, пасји сине!''А Стефан није лагао и не може да му каже оно што није: да га је сањао као разбојника. Сањао је свога командира Гавру, који се покајао, али Гргура није. Додуше, онај други разбојник му је остао у магли, тако да је мало вероватно да је то био Гргур. Али Стефан није желео да греши душу, да потврђује оно у шта није сигуран. А како би растерао те ружне мисли које су га силовито нападале, понављао је Исусову молитву. Ма колико се трудио да ум спусти до срца и да се моли не размишљајући о овоземаљским стварима, како је учио читајући свете оце, његове мисли су се расејавале. Тада је први пут искрено и потпуно осетио потребу за духовним саветом. Искуства светих отаца су га учила да он, као почетник у Исусовој молитви, не може далеко стићи без помоћи духовног учитеља.
Нема коментара:
Постави коментар