Ма колико се трудио да остане прибран, Гргур није могао да сакрије сав онај гнев што је играо на његовом модроцрвеном лицу, одакле више није сијала љубазност већ претња. Никако није умео да сакрије своје самољубље. Он је био заљубљен у себе због своје важности, због припадности једној моћној служби, због свог положаја у војсци, због своје службене легитимације која му је давала изузетно велика овлашћења. Он је могао, ако је хтео, да ухапси и невиног човека, да му претресе стан, да управља његовом судбином...Aли није он имао храбрости да сам некога ухапси, или да сам претресе нечији стан. Највише успеха имао је у прикупљању података о својим колегама официрима. Знао је много тога о њима: од тога шта ручају, о чему причају са суседима, до тога да ли имају или немају љубавницу. На први поглед, он није ни о чему одлучивао, али увек је био ту где се одлучује. Кад би начелник питао за неког официра - да ли је способан за неку дужност, увек би погледао у Гргура. Било је довољно да се Гргур загонетно насмеје или забринуто климне главом, па да официру, чија је судбина на дневном реду, загорча живот.
''Да ли је истина да си једном приликом говорио против Савеза комуниста Југославије?'', изненада је, мењајући тему, упитао Гргур.
''То није истина'', одговорио је Стефан.
''А јеси ли говорио против нашег председника комитета?'', био је упоран Гргур.
''Нисам говорио ни против председника комитета. Једино сам коментарисао његову изјаву о томе: да добар комуниста не мора да буде и добар човек'', одговорио је Стефан схвативши зашто га избегавају цимери Вук и Васиљ. Пре неколико месеци седео је с њима у кантини и причали су о тој председниковој изјави. И сада му је потпуно јасно да су га њих двојица пријавили Гргуру.
''Шта си тачно говорио?'', питао је Гргур.
''Говорио сам да је та изјава и тужна и смешна'', казао је Стефан.
''А зашто би била тужна и смешна?''
''Много је смешно кад неко каже да лош човек може да буде добар комуниста. Ја сам Вуку и Васиљу тада објаснио да би то, према логици нашег председника комитета, требало да значи: Што лошији човек то бољи комуниста!? А то, опет, значи: Што више зла у човеку (комунисти) то бољи комуниста!? И, на крају, то значи: Што више зла у комунисти то бољи комуниста! А зар то није тужно ако је тачно? И зар није тужно и смешно што је то мишљење председника комитета?'', закључио је Стефан.
Слушајући Стефана, Гргур је једва успевао да обузда сав свој гнев. Као да није могао да верује да испред њега стоји обичан питомац, да га гледа у очи, и вређа му његову Партију и његовог председника Комитета. А онда је, изненада, наставио:
''Тог истог дана си вређао достојанство официра ЈНА!''
''Нисам никога вређао. Али, истина је да смо по изласку из кантине, срели једног старог резервног официра који је једва носио транспортну торбу и ранац. Ја сам, колико се сећам, рекао: гледајте овог јадника, а Вук је у шали додао: ово су најпоузданији официри под условом да им не покисне шињел'', испричао је Стефан.
''Зашто си га назвао јадником?
''Било ми је жао човека. Чинило ми се да је исувише стар за војску'', казао је Стефан.
Гргур је устао, прошетао до маршалове слике, а затим се окренуо према Стефану:
''Имаш две могућности!'', рекао је.
''Које?'', питао је Стефан.
''Једна је да добровољно напустиш академију, а друга да идеш у Ниш!''
''Зашто у Ниш?'', питао је Стефан зачуђено, будући да је те ноћи сањао Ћеле-кулу.
''Тамо имају леп војни затвор'', казао је Гргур смејући се пакосно.
''Имају и Ћеле-кулу'', додао је Стефан.
''А зашто спомињеш Ћеле-кулу?''
''Ноћас сам је сањао!''
''Шта си сањао?''
''Сањао сам да ме двојица разбојника воде према кули где је требало да ме обесе. Али један од њих се предомислио и покушао је да ме спаси...''
''Шта је даље било?''
''Тада је онај други, сав бесан, хтео да убије и мене и оног што се побунио, али...
''Шта, али?'', питао је Гргур.
''Али није успео. Изгубио је равнотежу и настрадао...''
''А како су изгледали ти људи?''
''Онај што се покајао и хтео да ме спаси био је мој командир, капетан Гавра...''
''А ко је био онај други?'', питао је Гргур.
''Не знам '', одговорио је Стефан.
''Да ли сам то, можда, био ја?''
''Не, нисте ви'', казао је Стефан.
''Лажеш, пасји сине!'', заурлао је Гргур, жалећи што није добио потврдан одговор.
Стефан је занемео и више није имао ни снаге, ни храбрости да било шта каже. Чинило му се да је потрошио све речи, да му је стала мисао и да је нека тајанствена сила одједном направила огроман зид између њега и Гргура. А у ушима су му одзвањале речи: ''Лажеш, пасји сине'', речи које су га болеле више од свега. И никако није могао да реши загонетку: зашто је Гргур помислио да је и он требало да буде у његовом сну, поред капетана Гавре?'' А није био. Тај други човек остао му је у магли и лице му уопште није видео.
И Гргур је, изгледа, схватио да је претерао. Само је руком дао Стефану знак да напусти канцеларију. Није проговорио ни реч, као да му је Стефанов сан одузео моћ говора.
Тако је завршен други информативни разговор, мучан и тежак, без победника и побеђеног, разговор који рађа нову неизвесност.Ништа није завршено, ни доказано, али Гргур, полако и сигурно, слаже свој мозаик. Можда још није скупио довољно доказа, али успео је у томе да Стефанов случај постане главна тема многобројних партијских и војничких састанака. Све што се износило на тим састанцима важило је за војну тајну, а једнако су степеноване и истините чињенице и лажи које су се, по несхватљивом закону гласина, из дана у дан, допуњавале, мењале и множиле.Тих дана по академији се причало да је Стефан члан неке тајне организације која ради против војске и да ће ускоро да оде из академије, али нико се није усуђивао да му то каже.
Нема коментара:
Постави коментар