Ислеђивање вере

Вук и Васиљ у свему су били просечни студенти, осим у једном: да уђу под кожу свима који барем нешто значе у хијерархији војне академије: од најнижих до највиших официра и професора. У томе су били натпросечни. Често су се хвалили да су добри са Гргуром, али откако је Стефан почео да иде на информативни разговор, Гргура више не спомињу, а према Стефану су све хладнији.
''Шта је с овом двојицом?'', упитао је Стефан пошто је остао сам са Колетом.
''Ма пусти их, имају и они своју муку!'', одговорио је Коле.
''Какву?''
''Па, и они су били код Гргура!''
''Због чега?''
''Због тебе!''
''А зашто беже од мене?'', питао је Стефан.
''То сам процени'', казао је Коле.
''Нису они криви!'', рекао је Стефан замишљено.
''Нису ни они, ни Гргур'', додао је Коле, а затим је објаснио Стефану да је прави проблем негде другде. Гргур сваке године код својих шефова мора да освоји одређени број поена, односно да открије одређен број непријатеља. Важно је да испуни број, а имена су најмање важна. ''Да би зарадио једно шефово тапшање по рамену Гргур је, на пример, у стању да истера једног питомца из академије, а шта би све требало да уради да би освојио десет, педесет или сто поена?'', питао се Коле. Према његовим речима, тај човек је спреман на све и све то чини да би растао у очима својих шефова. Њега је месецима испитивао и тражио да призна оно што није урадио, а кад је схватио да га не може оптужити, рекао му је: ''Добио си битку, али не и рат!''
Размишљајући о последњим догађајима, Стефан је приметио да га свакодневно сустижу нова искушења, а сва су везана за оно главно, које долази од Гргура, које непрекидно опседа његове мисли. На почетку је себе уверавао да нема разлога за бригу, али како време пролази он јасно увиђа да бриге долазе са свих страна и да их не може контролисати.
Следећег јутра Гргур је био добре воље. Стефан је одмах приметио да испред њега седи другачији Гргур, с маском смиреног и љубазног човека.
''Да ли верујеш у Бога?'', питао је Гргур као и претходног дана.
Овога пута, чим је чуо питање, Стефан је помислио да би било најбоље да ћути, да не одговара оном ко му прети.Чинило му се да Гргурова уста дишу пламеном, а таква уста могу се затворити једино ћутањем. Он је ту помисао одмах прихватио свим срцем, иако није знао да ли је некад давно чуо за њу, или му се, тек сада, на тајанствен начин, открила. Ћутао је и није му било ни на крај памети да одговара. Прошли пут је рекао да ''не може да одговори'', али проценио је да му сада не би било паметно да то понавља. Гргур би могао да га пита ''због чега не може?'', и ко зна куда би га то одвело.