Чудна посета

И док је размишљао о томе да заувек скине униформу, чуо је добро познати глас: ''Цимеру, чекај мало!'' Окренувши се видео је Колета који је долазио од пријавнице.
''Имаш посету'', рекао је смејући се загонетно.
''Ко ме тражи?'', питао је Стефан.
''Крстан и још неко.''
''Ко?''
''Не знам, нека девојка,'' одговорио је Коле журећи да стигне на уобичајено постројавање за ручак.
Стефан се није обрадовао, јер није било најпогодније време да му Крстан, још са неком непознатом девојком, долази у посету. Свака посета се евидентира у књигу дежурног, а ова ће, сасвим је извесно, бити уписана и у Гргурову црвену бележницу.
У соби за посете чекао га је Крстан и његова пријатељица са Филозовског факултета. Била је то девојка коју је Стефан упознао у Крстановом интернату пре скоро годину дана, али девојка чије име није заборавио.
''Здраво генерале'', рекла је смешећи се.
''Здраво Софија'', одговорио је Стефан, прихвативши и благо пољубивши њену испружену руку. Учинио је то лако и неупадљиво, са осмехом, остављајући утисак џентлемена у униформи и изражавајући тако поштовање према овој изузетно лепој девојци.
''Софија у суботу слави рођендан, па смо дошли да ти дамо позивницу, ако немаш ништа против'', рекао је Крстан.
''Не знам да ли ћу моћи'', одговорио је Стефан нашавши се у недоумици: да ли да обећа и оде на ту журку или да не излази нигде док се његов случај не заврши? Али није било ни право место ни право време да то сада објашњава Крстану.
''Волела бих да дођеш'', рекла је Софија пружајући му позивницу.
''Не знам да ли ћу моћи'', поновио је Стефан.
''Ако ти неко буде бранио да изађеш, само нам јави, средићемо то'', казала је самоуверено.
''Доћи ћу, не морате ништа да сређујете'', одговорио је Стефан, не желећи да пред овом лепом и тајанственом девојком буде неодлучан, а поготово није желео да испадне смешан: да тражи везу да би изашао у град.
Кад је испратио госте и остао сам са својим бригама, Стефан је схватио је да је обећао нешто што, можда, није требало да обећа. Шта ако Гргуру падне на памет да га саслушава у суботу навече? Шта ако Софија буде звала у то време? Шта ако буде користила своје везе, па неко старији обавести Гргура да Стеван мора у град? То би могло да отежа његов ионако тежак положај.Осим тога, није му било најјасније зашто је Софија морала да дође на Академију и зашто јој је толико стало да он, кога је видела само једном у животу, буде на прослави њеног рођендана. А чудно му је било и то што је Крстан био нека врста посредника између њега и Софије.
Тог поподнева Стефан се, заједно са тројицом цимера, припремао за испит из социологије. Иако се чинило да је атмосфера у соби уобичајена, у ваздуху је лебдео неки чудан немир. Вук и Васиљ су, углавном, ћутали, док је Коле, с времена на време, покушавао да покрене причу како би изашли из те мучне и неприродне тишине. Стефан је знао да његовим друговима сада управља страх и да не смеју да се друже са неким ко је у Гргуровој немилости. Знао је да је тај страх јачи од њих и да ће трајати све док им неко званично не каже да осумњичени није непријатељ. Али њима није управљао само страх, него и једна посебна људска склоност да у туђем неуспеху виде свој успех. Зато су увек спремни да бојкотују оне који су у нечијој немилости, или да погурају кола која су кренула низ брдо. Они то чине добровољно, без икакве присиле.
Стефан је знао да ту има и зависти и неке посебне мржње, али био је веома обазрив и ни једним својим поступком није желео да ту тиху ватру, на којој су се пекли, његови цимери, распламсава. Он их је, пре свега, жалио као људе слабијег расуђивања и брзоплете. Они лако прихватају зло као добро, лакше него воде да се напију, али не чине то зато што су зли него зато што увек воле да иду широким, најлакшим путем. Због тога је избегавао да са овом двојицом цимера разговара о моралу, честитом животу, а поготово о побожности. Знао је да би им, у том случају, изгледао смешан.