Капетан који се плашио књиге

Капетан је жалио свог питомца, али није могао да му помогне. А Стефан је жалио командира што ће се, ни крив ни дужан, наћи у Гргуровој немилости. Знао је да се капетан Гавра плаши од Гргура и његове службе али и од саме књиге која је заплењена у његовом воду. Капетан је у тој црквеној књизи, чији наслов није могао да разуме, видео опасност за своју каријеру и она је постала његова ноћна мора. Јер, капетан се плашио свега што би могло да наруши његов мир који је нашао у троуглу између посла, партије и породице. Чим се у том троуглу нашла поменута књига, као опасност коју не уме да дефинише, он једноставно није умео да се снађе. Речено му је да се нешто страшно догодило у његовом воду, а он никако није могао да схвати у чему се крије та опасност. Да му је неко рекао да је нападнута касарна, он би одмах писао наређење за одбрану, знао би тачно шта би требало да ради, али сада, када је касарна ''угрожена'' на сасвим другачији начин, њему није јасно шта да чини. Како да се брани од тог невидљивог непријатеља? И како да одговори на Гргурово питање: ''Зашто нисте предузели све неопходне мере како бисте спречили уношење верске литературе у круг војне академије?''
Осим тога, капетан Гавра се плашио и саме помисли да ће морати да одговара на питања која су везана за Цркву и веру. За њега, који никада није ушао у цркву, који се никада није прекрстио, који у животу није прочитао ни црквену брошуру, било је исувише напорно да одговара на тако сложена питања.А, с друге стране, није желео ни да одмогне свом питомцу, даровитом студенту, чије је војничке и људске врлине често истицао.
Стефан је сутрадан ушао у Гргуров кабинет, у коме су, како се говорило, испирани питомачки мозгови. Гргур је седео у црној кожној фотељи, у сивом цивилном оделу, не обраћајући пажњу на тек пристиглог госта. Иза његових леђа, стајала је Маршалова слика и слика срушеног моста на Неретви, а лево од њега висила је карта Југославије. Осим металне касе, радног и помоћног стола, мале библиотеке и неколико фотеља за госте, није било другог намештаја, па је Стефан закључио да нема ни говора о некаквој раскоши о којој се међу питомцима причало. Била је то само једна скромна, пристојно намештена и лепо окречена канцеларија. На радном столу стајала је књига Казивања једног боготражитеља. Имала је обичне беле корице. Гргур је, с времена на време, узимао ту заплењену књигу, листао је и нешто подвлачио, а руке су му дрхтале као у човека који се силно уплашио. Одједном је упитао:
''Друже питомац, да ли ви верујете у Бога? ''
Стефан је, стојећи још у ставу мирно, ћутао држећи се командировог савета да Гргуру не призна да је верник.Није смео да ризикује, јер такво признање било би исто што и потписивање да добровољно напушта академију.
''Нешто сам те питао!'', повикао је Гргур подижући се са фотеље и уносећи се Стефану у лице. Затим је, изнедада, ударио шаком о сто, окренуо се према маршаловој слици као да даје свечану заклетву:
''Кунем вам се, друже маршале, кунем вам се својом партијском чашћу и животом, истераћу ја из њих њиховог Бога!''
Био је то завет покојном маршалу и претња једном немоћном питомцу над којим је имао потпуну власт. Могао је да га затвори, мучи, исцрпљује и изнуди било какво признање, али није могао да допре до његовог срца, где се крије одговор на питање о вери у Бога.
''Напоље, напоље!'', изненада је заурлао Гргур, журећи да што пре отвори врата и ослободи се ћутљивог госта, као да је сав онај Стефанов страх прешао на њега.
И, одједном, кад му је поглед изашао из круга академије, Стефан је почињао да схвата да нема ни једног јединог разлога да запада у очај. Постоје четири стране света и безброј путева и не мора цео живот да проведе у униформи. Требало би је, ипак, на време скинути, јер може да постане и тесна и тешка. Човек у њој, хтео не хтео, временом постаје глумац и мисли да је оно што није, а, с друге стране, људи у строју испред њега временом постају само бројеви.
Стефан је о томе размишљао и раније али никада се није, овако озбиљно, суочио са стварношћу: са могућношћу да буде избачен из академије или да је сам напусти. Додуше, он ни сада није ништа одлучио, али се, на неки начин, изашавши из оног загушљивог и мрачног Гргуровог кабинета на чист ваздух, помирио са судбином: ако он није за академију због тога што чита црквене књиге, онда ни академија није за њега.
Оног дана када је први пут обукао свечану питомачку униформу, која је много личила на маршалску, Стефан је осетио да се нешто чудно догађа у њему и око њега. Чинило му се да је и озбиљнији, и важнији, и паметнији и лепши, као да се преобразио у новог човека који има и нову спољашњост и нову унутрашњост. Волео је да стоји испред огледала и да јасно уочава како се његово унутрашње и спољашње преображење међусобно прожимају. Што је више посматрао себе у униформи, све више му се чинило да је другачији, необичнији, вреднији и бољи од других. У почетку се могло рећи да се заљубио у униформу, али то заљубљивање је касније, полако и сигурно, прерасло у самољубље.