Стефан се није осећао кривим, али био је свестан опасности која је долазила од Гргура и других, званичних и незваничних заштитника морално-политичке чистоте питомаца. Знао је да моралално-политичка подобност и вера не иду заједно, па је у цркву одлазио с времена на време, углавном тајно, кад је био сигуран да га нико неће приметити. Док је био у гимназији читао је Свето Писмо, историју хришћанске цркве, Житија светих и дела светих отаца цркве, али академија му није допуштала такве могућности, па је црквене књиге смео да чита само за време распуста. А овога пута, уносећи црквену књигу у војну установу, свесно је ризиковао, али је заборавио да је сакрије.А сада, када је тај ризик дошао по своје, наређено му је да напише изјаву у којој ће објаснити како је и зашто поменуту књигу унео у круг војне академије, те да ли га је неко наговарао да учини такво дело?
Извршавајући наређење, Стефан је у изјави кратко написао: ''На основу усменог наређења командира вода, а у вези са уношењем црквене књиге у касарну, под пуном моралном и материјалном одговорношћу дајем следећу изјаву:
Дана 3. априла ове године, дошао ми је у посету пријатељ Крстан Јовић, студент Богословског факултета у Београду, те смо заједно отишли у град. Прво смо прошетали Калемегданом, затим седели у Коларцу, а после отишли до Крстановог интерната. Будући да смо читаво поподне разговарали о Достојевском и Сартру, замолио сам Крстана да ми позајми неку књигу која, из угла хришћанске теологије, тумачи ставове те двојице мислилаца. Он је тражио књигу Човек у Богочовеку Христу и, пошто је није нашао, ја сам изабрао наслов Казивања једног боготражитеља. То значи да ме нико није наговарао да поменуту књигу донесем у у војну академију.''
Капетану Гаври није се свидела Стефанаова изјава.Није му се свидело Стефаново признање да чита црквене књиге и да му је пријатељ студент Богословског факултета, јер то се није слагало са његовим схватањем моралног лика питомца и будућег официра. Због тога је покушавао да убеди Стефана да напише нову изјаву у којој ће тврдити да је поменуту књигу требало да пошаље неком свом пријатељу, да није намеравао да је чита и да се сасвим случајно нашао у улози посредника. Молио га је као што се моли дете да испусти из руку опасну играчку којом сваког тренутка може да се повреди.
Ма колико се трудио, капетан није успео да га убеди да промени садржај изјаве. Није помогло ни капетаново упозорење да је Гргур опасан човек и да ће се свим силама трудити да Стефана избаци из Академије.Такву судбину прошле године доживео је питомац Гавран Марковић, иако је био одличан студент. Пао је на испиту из математике, пред комисијом, а била је јавна тајна да га није оборила комисија већ моћни Гргур који је, после једног партијског састанка, рекао начелнику: ''Гавран мора да оде! Он или ја!'' На том састанку Гавран је у шали, али веома храбро, упитао Гргура: ''Колико би још непријатеља требало да откријете да би вас шеф потапшао по рамену?''
Гргур је то схватио као напад на његову личност и на саму службу безбедности, а то је значило да Гавран не може да остане на академији. Све остало било је ствар технике: пошто је пао и пред комисијом, питомац је изгубио право на даље школовање у Војној академији. Доцније се причало да су се чланови комисије кајали што су пристали на Гргурове уцене, да су се жалили и начелнику, али све то није помогло да се исправи неправда.
Нема коментара:
Постави коментар