БОГОТРАЖИТЕЉ У ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ

Прича из савременог живота
Пише: Миладин Петровић

''Дана 3. априла ове године, за време мог дежурства, у спаваоници број 6, на радном столу до прозора, који припада питомцу Стефану Антонићу, пронашао сам књигу под насловом Казивања једног боготражитеља. На основу летимичног увида у њен садржај установио сам да се ради о књизи која пропагира веру, те предлажем да надлежни органи детаљно испитају како је и зашто горе поменута књига унета у круг Војне академије. Питомац Антонић тврди да је исту позајмио од пријатеља Крстана Јовића, студента Богословског факултета у Београду''.
Ове речи записао је дежурни официр, капетан Треф, у књигу дежурног официра, а следећег јутра о томе је обавештен и Стефанов командир капетан Гавра. На рапорту код начелника речено му је да је у његовом воду откривен опасни верски материјал и да би требало хитно реаговати. По начелниковом гласу и Гргуровом ћутању закључио је да је ствар веома озбиљна, као да је неки страшан вирус напао његов вод и прети да зарази читаву академију.Наређено му је да, у најкраћем року, достави своју и Стефанову писмену изјаву о томе како је и зашто књига Казивања једног боготражитеља унета у круг Војне академије.
Гргур је ћутао, а капетан је у страху очекивао неко објашњење, неки савет. Знао је само да ће његовом каријером од сада управљати моћни Гргур, чија моћ не долази од његовог материјалног или духовног богатства, од његове способности, храбрости или памети, већ од моћи његове службе безбедности и његових претераних амбиција. Та служба ће од сада, предано и детаљно, истраживати како је црквена књига ушла у круг војне академије и каква је то опасност за морал њених припадника.
Пошто је написао изјаву, у којој је искључио своју кривицу, капетан је сазвао вод и обавестио питомце о томе како је Стефан, самоиницијативно, без ичијег знања, унео у академију црквену књигу, чиме је нарушио углед вода, а и целе академије. Посебно је нагласио да се Стефанов поступак не може бранити, јер би се на тај начин допустило цркви да уђе у војску.
Био је то први знак да је капетан кренуо у напад на свог питомца, исто онако, неуко и траљаво, као и на полигону Мањача, кад се није знало ни ко се брани ни ко напада. Вежбе којима је руководио капетан Гавра више су личиле на позоришне представе него на озбиљну војничку обуку. Питомци су много времена трошили да би свог командира убедили у то да није добро што превише буквално схвата нека војничка правила, али његова тврдоглавост није имала граница. Чинио је то, најчешће, да би удовољио сујети својих претпостављених који су командама ''Остав'' и ''Ураааа...'' придавали много већи значај него зрелом тактичком промишљању.

Како је црквена књига ушла у касарну

Стефан се није осећао кривим, али био је свестан опасности која је долазила од Гргура и других, званичних и незваничних заштитника морално-политичке чистоте питомаца. Знао је да моралално-политичка подобност и вера не иду заједно, па је у цркву одлазио с времена на време, углавном тајно, кад је био сигуран да га нико неће приметити. Док је био у гимназији читао је Свето Писмо, историју хришћанске цркве, Житија светих и дела светих отаца цркве, али академија му није допуштала такве могућности, па је црквене књиге смео да чита само за време распуста. А овога пута, уносећи црквену књигу у војну установу, свесно је ризиковао, али је заборавио да је сакрије.А сада, када је тај ризик дошао по своје, наређено му је да напише изјаву у којој ће објаснити како је и зашто поменуту књигу унео у круг војне академије, те да ли га је неко наговарао да учини такво дело?
Извршавајући наређење, Стефан је у изјави кратко написао: ''На основу усменог наређења командира вода, а у вези са уношењем црквене књиге у касарну, под пуном моралном и материјалном одговорношћу дајем следећу изјаву:
Дана 3. априла ове године, дошао ми је у посету пријатељ Крстан Јовић, студент Богословског факултета у Београду, те смо заједно отишли у град. Прво смо прошетали Калемегданом, затим седели у Коларцу, а после отишли до Крстановог интерната. Будући да смо читаво поподне разговарали о Достојевском и Сартру, замолио сам Крстана да ми позајми неку књигу која, из угла хришћанске теологије, тумачи ставове те двојице мислилаца. Он је тражио књигу Човек у Богочовеку Христу и, пошто је није нашао, ја сам изабрао наслов Казивања једног боготражитеља. То значи да ме нико није наговарао да поменуту књигу донесем у у војну академију.''
Капетану Гаври није се свидела Стефанаова изјава.Није му се свидело Стефаново признање да чита црквене књиге и да му је пријатељ студент Богословског факултета, јер то се није слагало са његовим схватањем моралног лика питомца и будућег официра. Због тога је покушавао да убеди Стефана да напише нову изјаву у којој ће тврдити да је поменуту књигу требало да пошаље неком свом пријатељу, да није намеравао да је чита и да се сасвим случајно нашао у улози посредника. Молио га је као што се моли дете да испусти из руку опасну играчку којом сваког тренутка може да се повреди.
Ма колико се трудио, капетан није успео да га убеди да промени садржај изјаве. Није помогло ни капетаново упозорење да је Гргур опасан човек и да ће се свим силама трудити да Стефана избаци из Академије.Такву судбину прошле године доживео је питомац Гавран Марковић, иако је био одличан студент. Пао је на испиту из математике, пред комисијом, а била је јавна тајна да га није оборила комисија већ моћни Гргур који је, после једног партијског састанка, рекао начелнику: ''Гавран мора да оде! Он или ја!'' На том састанку Гавран је у шали, али веома храбро, упитао Гргура: ''Колико би још непријатеља требало да откријете да би вас шеф потапшао по рамену?''
Гргур је то схватио као напад на његову личност и на саму службу безбедности, а то је значило да Гавран не може да остане на академији. Све остало било је ствар технике: пошто је пао и пред комисијом, питомац је изгубио право на даље школовање у Војној академији. Доцније се причало да су се чланови комисије кајали што су пристали на Гргурове уцене, да су се жалили и начелнику, али све то није помогло да се исправи неправда.

Капетан који се плашио књиге

Капетан је жалио свог питомца, али није могао да му помогне. А Стефан је жалио командира што ће се, ни крив ни дужан, наћи у Гргуровој немилости. Знао је да се капетан Гавра плаши од Гргура и његове службе али и од саме књиге која је заплењена у његовом воду. Капетан је у тој црквеној књизи, чији наслов није могао да разуме, видео опасност за своју каријеру и она је постала његова ноћна мора. Јер, капетан се плашио свега што би могло да наруши његов мир који је нашао у троуглу између посла, партије и породице. Чим се у том троуглу нашла поменута књига, као опасност коју не уме да дефинише, он једноставно није умео да се снађе. Речено му је да се нешто страшно догодило у његовом воду, а он никако није могао да схвати у чему се крије та опасност. Да му је неко рекао да је нападнута касарна, он би одмах писао наређење за одбрану, знао би тачно шта би требало да ради, али сада, када је касарна ''угрожена'' на сасвим другачији начин, њему није јасно шта да чини. Како да се брани од тог невидљивог непријатеља? И како да одговори на Гргурово питање: ''Зашто нисте предузели све неопходне мере како бисте спречили уношење верске литературе у круг војне академије?''
Осим тога, капетан Гавра се плашио и саме помисли да ће морати да одговара на питања која су везана за Цркву и веру. За њега, који никада није ушао у цркву, који се никада није прекрстио, који у животу није прочитао ни црквену брошуру, било је исувише напорно да одговара на тако сложена питања.А, с друге стране, није желео ни да одмогне свом питомцу, даровитом студенту, чије је војничке и људске врлине често истицао.
Стефан је сутрадан ушао у Гргуров кабинет, у коме су, како се говорило, испирани питомачки мозгови. Гргур је седео у црној кожној фотељи, у сивом цивилном оделу, не обраћајући пажњу на тек пристиглог госта. Иза његових леђа, стајала је Маршалова слика и слика срушеног моста на Неретви, а лево од њега висила је карта Југославије. Осим металне касе, радног и помоћног стола, мале библиотеке и неколико фотеља за госте, није било другог намештаја, па је Стефан закључио да нема ни говора о некаквој раскоши о којој се међу питомцима причало. Била је то само једна скромна, пристојно намештена и лепо окречена канцеларија. На радном столу стајала је књига Казивања једног боготражитеља. Имала је обичне беле корице. Гргур је, с времена на време, узимао ту заплењену књигу, листао је и нешто подвлачио, а руке су му дрхтале као у човека који се силно уплашио. Одједном је упитао:
''Друже питомац, да ли ви верујете у Бога? ''
Стефан је, стојећи још у ставу мирно, ћутао држећи се командировог савета да Гргуру не призна да је верник.Није смео да ризикује, јер такво признање било би исто што и потписивање да добровољно напушта академију.
''Нешто сам те питао!'', повикао је Гргур подижући се са фотеље и уносећи се Стефану у лице. Затим је, изнедада, ударио шаком о сто, окренуо се према маршаловој слици као да даје свечану заклетву:
''Кунем вам се, друже маршале, кунем вам се својом партијском чашћу и животом, истераћу ја из њих њиховог Бога!''
Био је то завет покојном маршалу и претња једном немоћном питомцу над којим је имао потпуну власт. Могао је да га затвори, мучи, исцрпљује и изнуди било какво признање, али није могао да допре до његовог срца, где се крије одговор на питање о вери у Бога.
''Напоље, напоље!'', изненада је заурлао Гргур, журећи да што пре отвори врата и ослободи се ћутљивог госта, као да је сав онај Стефанов страх прешао на њега.
И, одједном, кад му је поглед изашао из круга академије, Стефан је почињао да схвата да нема ни једног јединог разлога да запада у очај. Постоје четири стране света и безброј путева и не мора цео живот да проведе у униформи. Требало би је, ипак, на време скинути, јер може да постане и тесна и тешка. Човек у њој, хтео не хтео, временом постаје глумац и мисли да је оно што није, а, с друге стране, људи у строју испред њега временом постају само бројеви.
Стефан је о томе размишљао и раније али никада се није, овако озбиљно, суочио са стварношћу: са могућношћу да буде избачен из академије или да је сам напусти. Додуше, он ни сада није ништа одлучио, али се, на неки начин, изашавши из оног загушљивог и мрачног Гргуровог кабинета на чист ваздух, помирио са судбином: ако он није за академију због тога што чита црквене књиге, онда ни академија није за њега.
Оног дана када је први пут обукао свечану питомачку униформу, која је много личила на маршалску, Стефан је осетио да се нешто чудно догађа у њему и око њега. Чинило му се да је и озбиљнији, и важнији, и паметнији и лепши, као да се преобразио у новог човека који има и нову спољашњост и нову унутрашњост. Волео је да стоји испред огледала и да јасно уочава како се његово унутрашње и спољашње преображење међусобно прожимају. Што је више посматрао себе у униформи, све више му се чинило да је другачији, необичнији, вреднији и бољи од других. У почетку се могло рећи да се заљубио у униформу, али то заљубљивање је касније, полако и сигурно, прерасло у самољубље.

Чудна посета

И док је размишљао о томе да заувек скине униформу, чуо је добро познати глас: ''Цимеру, чекај мало!'' Окренувши се видео је Колета који је долазио од пријавнице.
''Имаш посету'', рекао је смејући се загонетно.
''Ко ме тражи?'', питао је Стефан.
''Крстан и још неко.''
''Ко?''
''Не знам, нека девојка,'' одговорио је Коле журећи да стигне на уобичајено постројавање за ручак.
Стефан се није обрадовао, јер није било најпогодније време да му Крстан, још са неком непознатом девојком, долази у посету. Свака посета се евидентира у књигу дежурног, а ова ће, сасвим је извесно, бити уписана и у Гргурову црвену бележницу.
У соби за посете чекао га је Крстан и његова пријатељица са Филозовског факултета. Била је то девојка коју је Стефан упознао у Крстановом интернату пре скоро годину дана, али девојка чије име није заборавио.
''Здраво генерале'', рекла је смешећи се.
''Здраво Софија'', одговорио је Стефан, прихвативши и благо пољубивши њену испружену руку. Учинио је то лако и неупадљиво, са осмехом, остављајући утисак џентлемена у униформи и изражавајући тако поштовање према овој изузетно лепој девојци.
''Софија у суботу слави рођендан, па смо дошли да ти дамо позивницу, ако немаш ништа против'', рекао је Крстан.
''Не знам да ли ћу моћи'', одговорио је Стефан нашавши се у недоумици: да ли да обећа и оде на ту журку или да не излази нигде док се његов случај не заврши? Али није било ни право место ни право време да то сада објашњава Крстану.
''Волела бих да дођеш'', рекла је Софија пружајући му позивницу.
''Не знам да ли ћу моћи'', поновио је Стефан.
''Ако ти неко буде бранио да изађеш, само нам јави, средићемо то'', казала је самоуверено.
''Доћи ћу, не морате ништа да сређујете'', одговорио је Стефан, не желећи да пред овом лепом и тајанственом девојком буде неодлучан, а поготово није желео да испадне смешан: да тражи везу да би изашао у град.
Кад је испратио госте и остао сам са својим бригама, Стефан је схватио је да је обећао нешто што, можда, није требало да обећа. Шта ако Гргуру падне на памет да га саслушава у суботу навече? Шта ако Софија буде звала у то време? Шта ако буде користила своје везе, па неко старији обавести Гргура да Стеван мора у град? То би могло да отежа његов ионако тежак положај.Осим тога, није му било најјасније зашто је Софија морала да дође на Академију и зашто јој је толико стало да он, кога је видела само једном у животу, буде на прослави њеног рођендана. А чудно му је било и то што је Крстан био нека врста посредника између њега и Софије.
Тог поподнева Стефан се, заједно са тројицом цимера, припремао за испит из социологије. Иако се чинило да је атмосфера у соби уобичајена, у ваздуху је лебдео неки чудан немир. Вук и Васиљ су, углавном, ћутали, док је Коле, с времена на време, покушавао да покрене причу како би изашли из те мучне и неприродне тишине. Стефан је знао да његовим друговима сада управља страх и да не смеју да се друже са неким ко је у Гргуровој немилости. Знао је да је тај страх јачи од њих и да ће трајати све док им неко званично не каже да осумњичени није непријатељ. Али њима није управљао само страх, него и једна посебна људска склоност да у туђем неуспеху виде свој успех. Зато су увек спремни да бојкотују оне који су у нечијој немилости, или да погурају кола која су кренула низ брдо. Они то чине добровољно, без икакве присиле.
Стефан је знао да ту има и зависти и неке посебне мржње, али био је веома обазрив и ни једним својим поступком није желео да ту тиху ватру, на којој су се пекли, његови цимери, распламсава. Он их је, пре свега, жалио као људе слабијег расуђивања и брзоплете. Они лако прихватају зло као добро, лакше него воде да се напију, али не чине то зато што су зли него зато што увек воле да иду широким, најлакшим путем. Због тога је избегавао да са овом двојицом цимера разговара о моралу, честитом животу, а поготово о побожности. Знао је да би им, у том случају, изгледао смешан.

Ислеђивање вере

Вук и Васиљ у свему су били просечни студенти, осим у једном: да уђу под кожу свима који барем нешто значе у хијерархији војне академије: од најнижих до највиших официра и професора. У томе су били натпросечни. Често су се хвалили да су добри са Гргуром, али откако је Стефан почео да иде на информативни разговор, Гргура више не спомињу, а према Стефану су све хладнији.
''Шта је с овом двојицом?'', упитао је Стефан пошто је остао сам са Колетом.
''Ма пусти их, имају и они своју муку!'', одговорио је Коле.
''Какву?''
''Па, и они су били код Гргура!''
''Због чега?''
''Због тебе!''
''А зашто беже од мене?'', питао је Стефан.
''То сам процени'', казао је Коле.
''Нису они криви!'', рекао је Стефан замишљено.
''Нису ни они, ни Гргур'', додао је Коле, а затим је објаснио Стефану да је прави проблем негде другде. Гргур сваке године код својих шефова мора да освоји одређени број поена, односно да открије одређен број непријатеља. Важно је да испуни број, а имена су најмање важна. ''Да би зарадио једно шефово тапшање по рамену Гргур је, на пример, у стању да истера једног питомца из академије, а шта би све требало да уради да би освојио десет, педесет или сто поена?'', питао се Коле. Према његовим речима, тај човек је спреман на све и све то чини да би растао у очима својих шефова. Њега је месецима испитивао и тражио да призна оно што није урадио, а кад је схватио да га не може оптужити, рекао му је: ''Добио си битку, али не и рат!''
Размишљајући о последњим догађајима, Стефан је приметио да га свакодневно сустижу нова искушења, а сва су везана за оно главно, које долази од Гргура, које непрекидно опседа његове мисли. На почетку је себе уверавао да нема разлога за бригу, али како време пролази он јасно увиђа да бриге долазе са свих страна и да их не може контролисати.
Следећег јутра Гргур је био добре воље. Стефан је одмах приметио да испред њега седи другачији Гргур, с маском смиреног и љубазног човека.
''Да ли верујеш у Бога?'', питао је Гргур као и претходног дана.
Овога пута, чим је чуо питање, Стефан је помислио да би било најбоље да ћути, да не одговара оном ко му прети.Чинило му се да Гргурова уста дишу пламеном, а таква уста могу се затворити једино ћутањем. Он је ту помисао одмах прихватио свим срцем, иако није знао да ли је некад давно чуо за њу, или му се, тек сада, на тајанствен начин, открила. Ћутао је и није му било ни на крај памети да одговара. Прошли пут је рекао да ''не може да одговори'', али проценио је да му сада не би било паметно да то понавља. Гргур би могао да га пита ''због чега не може?'', и ко зна куда би га то одвело.

Кафкин процес на Бањици

Ма колико се трудио да остане прибран, Гргур није могао да сакрије сав онај гнев што је играо на његовом модроцрвеном лицу, одакле више није сијала љубазност већ претња. Никако није умео да сакрије своје самољубље. Он је био заљубљен у себе због своје важности, због припадности једној моћној служби, због свог положаја у војсци, због своје службене легитимације која му је давала изузетно велика овлашћења. Он је могао, ако је хтео, да ухапси и невиног човека, да му претресе стан, да управља његовом судбином...Aли није он имао храбрости да сам некога ухапси, или да сам претресе нечији стан. Највише успеха имао је у прикупљању података о својим колегама официрима. Знао је много тога о њима: од тога шта ручају, о чему причају са суседима, до тога да ли имају или немају љубавницу. На први поглед, он није ни о чему одлучивао, али увек је био ту где се одлучује. Кад би начелник питао за неког официра - да ли је способан за неку дужност, увек би погледао у Гргура. Било је довољно да се Гргур загонетно насмеје или забринуто климне главом, па да официру, чија је судбина на дневном реду, загорча живот.
''Да ли је истина да си једном приликом говорио против Савеза комуниста Југославије?'', изненада је, мењајући тему, упитао Гргур.
''То није истина'', одговорио је Стефан.
''А јеси ли говорио против нашег председника комитета?'', био је упоран Гргур.
''Нисам говорио ни против председника комитета. Једино сам коментарисао његову изјаву о томе: да добар комуниста не мора да буде и добар човек'', одговорио је Стефан схвативши зашто га избегавају цимери Вук и Васиљ. Пре неколико месеци седео је с њима у кантини и причали су о тој председниковој изјави. И сада му је потпуно јасно да су га њих двојица пријавили Гргуру.
''Шта си тачно говорио?'', питао је Гргур.
''Говорио сам да је та изјава и тужна и смешна'', казао је Стефан.
''А зашто би била тужна и смешна?''
''Много је смешно кад неко каже да лош човек може да буде добар комуниста. Ја сам Вуку и Васиљу тада објаснио да би то, према логици нашег председника комитета, требало да значи: Што лошији човек то бољи комуниста!? А то, опет, значи: Што више зла у човеку (комунисти) то бољи комуниста!? И, на крају, то значи: Што више зла у комунисти то бољи комуниста! А зар то није тужно ако је тачно? И зар није тужно и смешно што је то мишљење председника комитета?'', закључио је Стефан.
Слушајући Стефана, Гргур је једва успевао да обузда сав свој гнев. Као да није могао да верује да испред њега стоји обичан питомац, да га гледа у очи, и вређа му његову Партију и његовог председника Комитета. А онда је, изненада, наставио:
''Тог истог дана си вређао достојанство официра ЈНА!''
''Нисам никога вређао. Али, истина је да смо по изласку из кантине, срели једног старог резервног официра који је једва носио транспортну торбу и ранац. Ја сам, колико се сећам, рекао: гледајте овог јадника, а Вук је у шали додао: ово су најпоузданији официри под условом да им не покисне шињел'', испричао је Стефан.
''Зашто си га назвао јадником?
''Било ми је жао човека. Чинило ми се да је исувише стар за војску'', казао је Стефан.
Гргур је устао, прошетао до маршалове слике, а затим се окренуо према Стефану:
''Имаш две могућности!'', рекао је.
''Које?'', питао је Стефан.
''Једна је да добровољно напустиш академију, а друга да идеш у Ниш!''
''Зашто у Ниш?'', питао је Стефан зачуђено, будући да је те ноћи сањао Ћеле-кулу.
''Тамо имају леп војни затвор'', казао је Гргур смејући се пакосно.
''Имају и Ћеле-кулу'', додао је Стефан.
''А зашто спомињеш Ћеле-кулу?''
''Ноћас сам је сањао!''
''Шта си сањао?''
''Сањао сам да ме двојица разбојника воде према кули где је требало да ме обесе. Али један од њих се предомислио и покушао је да ме спаси...''
''Шта је даље било?''
''Тада је онај други, сав бесан, хтео да убије и мене и оног што се побунио, али...
''Шта, али?'', питао је Гргур.
''Али није успео. Изгубио је равнотежу и настрадао...''
''А како су изгледали ти људи?''
''Онај што се покајао и хтео да ме спаси био је мој командир, капетан Гавра...''
''А ко је био онај други?'', питао је Гргур.
''Не знам '', одговорио је Стефан.
''Да ли сам то, можда, био ја?''
''Не, нисте ви'', казао је Стефан.
''Лажеш, пасји сине!'', заурлао је Гргур, жалећи што није добио потврдан одговор.
Стефан је занемео и више није имао ни снаге, ни храбрости да било шта каже. Чинило му се да је потрошио све речи, да му је стала мисао и да је нека тајанствена сила одједном направила огроман зид између њега и Гргура. А у ушима су му одзвањале речи: ''Лажеш, пасји сине'', речи које су га болеле више од свега. И никако није могао да реши загонетку: зашто је Гргур помислио да је и он требало да буде у његовом сну, поред капетана Гавре?'' А није био. Тај други човек остао му је у магли и лице му уопште није видео.
И Гргур је, изгледа, схватио да је претерао. Само је руком дао Стефану знак да напусти канцеларију. Није проговорио ни реч, као да му је Стефанов сан одузео моћ говора.
Тако је завршен други информативни разговор, мучан и тежак, без победника и побеђеног, разговор који рађа нову неизвесност.Ништа није завршено, ни доказано, али Гргур, полако и сигурно, слаже свој мозаик. Можда још није скупио довољно доказа, али успео је у томе да Стефанов случај постане главна тема многобројних партијских и војничких састанака. Све што се износило на тим састанцима важило је за војну тајну, а једнако су степеноване и истините чињенице и лажи које су се, по несхватљивом закону гласина, из дана у дан, допуњавале, мењале и множиле.Тих дана по академији се причало да је Стефан члан неке тајне организације која ради против војске и да ће ускоро да оде из академије, али нико се није усуђивао да му то каже.

Кад те пријатељи остављају

Стефан је осећао да се нешто чудно дешава у његовом окружењу. Нису га избегавали само цимери, који су већ сведочили против њега, већ и други питомци из вода и класе.То се најбоље могло видети у трпезарији. Стефан је, најчешће, седео сам за столом и могао је лепо да посматра како га његови другови, на овај или онај начин, избегавају. А најзанимљивије му је било то што су се увек трудили да то избегавање буде логично, па су због тога испадали смешни. Док је ишао кругом осећао је да су у њега упрти сви могући погледи. Није могао да оцени да ли су то погледи жаљења, презира, радозналости, одбацивања, одвратности, или је било свега помало. Много више је волео да га људи одбацују и презиру него да га жале. Поштовао је, на неки начин, све оне који од њега окрећу главу, који га осуђују. А нарочито је поштовао оне који су му то отворено показивали. У ствари, он је поштовао ту њихову слободу – да сами одлуче како ће се понашати према црној овци у свом тору. Ако је неко одлучио да се више не дружи са њим, вероватно је имао ваљан разлог. А Стефан није желео да улази у те разлоге. То му је изгледало као да људима, мимо њихове воље, упада у душу. Због тога није замерао ни својима цимерима. Они то нису урадили због мржње, већ због незнања. Јер откуд они знају шта је за њих корисније: да добију похвалу од Гргура или да се не замере цимеру? И Вук и Васиљ су завршили средњу војну школу. Обукли су униформу с петнаест година и није никакво чудо што су прихватили нешто што је својствено војнику и што размишљају војнички. Њима су од првог војничког корака уливали у главу да је непослушан војник – неупотребљив војник!
Најзад је осванула субота, дан када је Стефан требало да одлучи да ли ће се одазвати на Софијин позив - да дође на њен рођендан, или ће суботње вече провести у кругу војне академије који се у његовим очима, у последње време, почео нагло да сужава. Пре подне је учио, а поподне је преспавао.Устао је око осам навече и одмах је назвао Крстана да му каже да неће доћи на журку. Само му је благо наговестио да има извесних проблема и замолио га да му опрости што овога пута није био од речи. Раније је мислио да иде, да га те ноћи ''покрива'' цимер Коле, као дежурни вода, али, кад је мало боље размислио, схватио је да није добро да свог најбољег друга ставља у незгодан положај. Уколико би се сазнало да је он побегао у град и да га дежурни вода није пријавио, прво би одговарао дежурни вода. Теже би одговарао због тога што је штитио Стефана него да је штитио цео вод других војника. А ко зна како би и Стефан прошао, јер поновни сусрет са Крстаном и неком тајанственом девојком могао би да буде још један разлог за сумњичења.
Те суботе Стефан је легао око поноћи. Желео је да заспи, да све заборави, али сан није долазио на очи. Опет је чуо Гргура: ''Лажеш, пасји сине!''А Стефан није лагао и не може да му каже оно што није: да га је сањао као разбојника. Сањао је свога командира Гавру, који се покајао, али Гргура није. Додуше, онај други разбојник му је остао у магли, тако да је мало вероватно да је то био Гргур. Али Стефан није желео да греши душу, да потврђује оно у шта није сигуран. А како би растерао те ружне мисли које су га силовито нападале, понављао је Исусову молитву. Ма колико се трудио да ум спусти до срца и да се моли не размишљајући о овоземаљским стварима, како је учио читајући свете оце, његове мисли су се расејавале. Тада је први пут искрено и потпуно осетио потребу за духовним саветом. Искуства светих отаца су га учила да он, као почетник у Исусовој молитви, не може далеко стићи без помоћи духовног учитеља.

Радост празника

Кад се ујутру пробудио, Стефан је осетио ону празничну радост, радост свете недеље, осећање неке чудесне благости, мира и мириса које носи из детињства: он је још у кревету, из дневне собе допире мирис тамјана и беле кафе. То је осећање слично оном кад ишчекујеш радосну вест, кад си сигуран да ће бити радосна, али опет те нешто голица, опет си у некој лепој благој неизвесности. А све изгледа другачије и лепше, све је у празнику: и оно цвеће на прозору и они сунчеви зраци у његовој соби. И јутрос је осетио тај чудесни мирис, кратко се вратио у детињство, а онда помислио: зашто се не поштују празници? Зашто људи не могу да виде или осете сву њихову величину? А oнда се сетио своје крсне славе Ђурђевдана. То сећање се састојало из мноштва слика: зеленила и цвећа, доласка гостију, ломљења славског колача, очеве и кумове здравице...Он је и сада могао да осети оно ђурђевданско празничко расположење, осећање да је празник свуда, да лебди у ваздуху, да је у самом њему и да му даје осећај смирења.
Лежећи још у кревету и бацивши поглед на слику на зиду, која ту стоји откако је дошао на Академију, Стефан се одједном сав стресао. Та слика му је свакодневно пред очима, али никада у њој није видео оно што сада види: запуштену собу, испревртане столице и несретну породицу. За столом седи пијан отац. Пред њим је боца с вином и преврнута чаша. Он дигао песницу према жени, а по угловима разбежала се деца, преплашена, уплакана, одевена у дроњке. За очевим леђима стоји нека прилика и злурадо се кези и смеје.
А Стефан је све до овог јутра у тој слици гледао сретну породицу. Ничим није могао да објасни своје слепило. Истина, није се много задубљивао у слику; чинило му се да се деца играју, да отац нешто додаје мајци, а прилику иза очевих леђа, која је доста тамна и нејасна, није ни видео. Размишљајући о томе, Стефан се, враћајући се у детињство, сетио слике коју је једном видео у протиној кући. На слици је била чиста, уредна соба, у којој је све сијало од чистоће. Насред собе стајао је подужи сто, а на њему постављени тањири и чинија. Око стола породица. У прочељу отац, до њега мати, около дечица, сви са скрштеним рукама на грудима, тихо и топло се моле Богу да Он благослови јело, које је на столу. Испред оца види се благи лик Спаситељев, преко чијег лица прелази лака зрака радости.
Иако су те две слике сасвим супротне - једна представља несретну, а друга сретну породицу - Стефану се чинило да између њих, ипак, постоји некаква веза. Кад је први пут видео ову слику у својој соби, она му је, због нечега, личила на ону предивну слику из протине куће. А сада му потпуно јасно да те две слике немају ништа заједничко. Јасно му је било и то да је ова нова слика у његовој соби потиснула из сећања о

Спознаја самољубља

Тог недељног поподнева Стефан је био легао да се одмара, али нешто га је вукло да изађе из круга академије. На брзину се обукао и изашао у град. На Славији је изашао из аутобуса и Улицом Маршала Тита упутио се пешке ка Теразијама. Али дошавши до Улице Кнеза Милоша, скренуо је на десно, према Булевару. У дубини срца одједном је осетио кајање и снажну чежњу за очишћењем. Имао је жељу да свима опрости и да њему буде опроштено. Схватао је речи које је Достојевски изговорио кроз уста старца Зосиме: ''Свако је пред свима крив за све... '' У њему, дубоко, тихи али и строги глас му је говорио: ''Крив си!'' Није то нека појединачна увреда и свађа коју је имао са ближњима.Та кривица није ни у површним препиркама са другима, нити у безначајним љутњама.То је једна сасвим другачија кривица, кривица које је изненада почео да буде свестан. Схватао је да је реч о самољубљу које је захватило цео његов живот. Због самољубља се удаљио од других. Стално је мислио да су други ти који чине неправду. Али, ако човек погледа мало у себе схватиће да је је управо у њему главни извор тог отуђења и тих деоба. Схватајући то, Стефан је у исто време схватао колико је тешко и колико може бити болно чупање тог огромног корења самољубља из сопственог срца. Он то самољубље није могао да ишчупа а да не крвари. Али знао је шта би значило то чупање.Био би много бољи, много смиренији, а кад би такав стајао пред Гргуром и Гргур би, савим је извесно, био бољи.
Стефан је јасно сагледавао и суштину својих односа са Вуком, Васиљем и Колетом, али и са другим питомцима. Схватао је да он нема право да суди било коме, а Вука и Васиља је већ, у свом срцу, оптужио и осудио као цинкароше. Такође је схватао да је о Вуку и Васиљу створио две слике: какви јесу и какви би требало да буду. А ни једна та слика није права, није истинита. Осећао је грижу савести увидевши да он тражи од Вука и Васиља све оно што он не испуњава, а требало би да испуњава, по заповестима Божијим. Кад је мало боље размислио, увидео је да се прво он почео удаљавати од њих, сумњајући да су га издали, а његово удаљавање, сумња и ћутање су изазвали њихову реакцију. С друге стране, он није могао да зна шта су Вук и Васиљ говорили о њему у разговору са Гргуром. Можда су говорили све најбоље, а он сада оговарањем и сумњичењем, руга се њиховој доброј намери и доброти.
Мучећи се са својом савешћу, Стефан је у парку одједном угледао занимљиву слику: мајка озбиљног лица води уплакано дете говорећи му: ''Ти си мали неваљалко, нећу те више водити са собом!'' Дете, које је очито нешто скривило својој мајци, плаче све јаче и јаче, као да своју грешку доживљава као могући губитак раја мајчине љубави. А Стефан је осећао да је он истог расположења као то дете, само што га није показивао на исти начин.
''Куда да кренем - лево или десно? '', двоумио се Стефан пошто је прешао Булевар. Један глас му је говорио да иде лево: у позориште, а други - десно: до Цркве Светог Марка! И нешто је превагнуло да крене према цркви. Пењући се уз степенице ка улазним вратима, осврнуо се и погледао около да случајно нема неког познатог ко би могао да га види и пријави Гргуру, али никога није препознао.
Удубљујући се први пут у богослужење, Стефан схватао да Вечерње приказује стварање света и бригу Божију за стварање света, грешни пад човека, изгнање његово из раја, долазак Спаситељев на свет и сву икономију спасења. Почињао је да схвата да је потребно да се молимо после заласка сунца и на крају дана, јер Христос јесте истинско сунце и истински дан. Молећи се у то доба, чинимо то да нам поново буде послата светлост, а такође се молимо и за Христов долазак, да би тиме били удостојени благодати вечне светлости. Није схватао све и осећао је да да му недостаје знања, али слушајући молитве он је закључио да су све молитве, сва певања, сва читања и сви обреди вечерње као једна врата која воде у чудесну стварност новог живота у Христу.

Јуродиви старац у официској униформи

Чим је изашао из цркве, Стефан је угледао чудан призор: керове како насрћу на босоногог старца у поцепаној официрској униформи. Са шапком на глави и са дугом седом косом и брадом, личио је на страшило. Пролазници су застајкивали и посматрали шта се дешава, али нико није ни покушао да помогне старцу. Видевши да је старац у опасности, Стефан је потрчао према гомили побеснелих паса и, шутирајући их ногама, брзо их растерао.
''Хвала ти пријатељу'', рекао му је старац плачући.
''Зашто плачете?'', упитао је Стефан сажаљиво.
''Сине мој, као што вода може избрисати слова исписана мастилом, тако и сузе могу избрисати грехе'', одговорио је старац.
Стефан је пошао за њим желећи да га још нешто пита, али старац се, журећи према Таковској улици, више није освртао.
Ту ноћ Стефан је дуго размишљао о ономе што му је рекао старац. Питао се да ли старац има деце? Како му је име? Да није, можда, јуродив? Зашто носи поцепану официрску униформу? Жалио је старца јер му се чинило да га је цео свет оставио. Зато се дуго молио за њега, као што се молио и за све оне за које се, осим Цркве и анђела, нико други не моли.
Када је ујутру стигао на информативни разговор, Гргур га је мрзовољно дочекао питањем:
''Ко је Крстан Јовић?''
''То ми је пријатељ?'', одговорио је Стефан.
''Како сте се упознали?'', упитао је Гргур.
'То је било сасвим случајно'', причао је Стефан. ''Једне недеље, пре скоро годину дана, ишао сам од Цркве Светог Марка према Скупштини и у тренутку ми се учинило да ми у сусрет иде Гордан, друг из средње школе који ми је одавно дуговао хиљаду динара. Будући да сам му тај дуг у свом срцу давно опростио, ни на крај памети ми није било да му то спомињем. Али, кад ми се сасвим приближио видео сам да то није он.
Но, идући даље према Теразијама, одједном сам испред Дома синдиката, на моје велико изненађење, стварно угледао Гордана. Веома се обрадовао што ме види и просто ме приморао да свратимо у ''Москву''. Дуго смо причали о нашим сарајевским данима и Гордан није спомињао дуг, али све што је причао, чинило ми се, на неки начин, односило се на тај дуг.Увек је био непредвидив и расејан. Због неправде би одмах падао у ватру и био спреман да гине, а, с друге стране, био је меког срца и могао је да заплаче за ситницу. У једном тренутку скинуо је с врата златан ланац, са златним крстом, Христовим распећем, и пружајући ми ту драгоценост рекао: ''Узми овај крст. Јутрос га је неки лопов отео од неког момка код Богословског факултета, а ја сам га отео од лопова и дајем га теби.''